iz povijesne kaljuže mitova i laži   truleži nacije i «vekovnih težnji»   prolama se poklic teških bolesnika   iz ideološkog groba zovu na oružje   gasne još jedan od ratova u nizu   rane su bolne i duboke   tu sinusoidu ljudskoga prokletstva   ne želim osjetiti nikada više      megalomani i artisti kulta   industrijom laži i propagande   brizgaju supstrat patološke mržnje   u umove pomracenih      iako nisam osjetio onu   beskrajno bolnu stranu tog rata   dio je mene ipak umro u njemu   zajedno sa najboljima meðu nama      mnogi ce ubrzo zaboravit sve   jedni jer vrijeme, kažu lijeci sve rane   a drugi iako žive kraj nas   kažu to i nije bio naš rat   samo ce ponekad s vremena na vrijeme   tišinu gluhe balkanske noci   i gustu mrenu ljudskoga zaborava   proparati jezivi krik