Gledam Banat, Srem i Bačku   s FruÅ¡ke Gore,   gledam tako a u duÅ¡i lom.   Tu je nekad, kažu knjige - bilo more,   čekalo me pa presuÅ¡ilo.      RoÄ‘eni sam moreplovac ko Magelan,   il joÅ¡ bolje ko admiral Kuk.   U ravnici usred njiva gubim elan,   nasukan u žitu morski vuk.      Mog mora nema i   ne znam Å¡ta da radim,   moj stari kaže da ni Dunav nije loÅ¡.      Mog mora nema, al   ja živim u nadi,   da možda, ipak, negde srešćemo se joÅ¡.      Život mi je zato gorak kao tonik,   tuga moja bez kraja i dna.   Al na sreću tu je Mesec svetionik   vodi me kroz plave vode sna.      O, gde baÅ¡ mene da tako neÅ¡to snaÄ‘e,   Ovo je priča i za suze i za smeh.   Poneki mornar možda ostane bez laÄ‘e,   ali bez mora, to je izuzetan peh.      Mog mora nema...