Jutro me zatiče samog, ko školjku u pesku   Svu noć su senke na zidu skicirale fresku   Tražio sam jedan stih,   Skoro da ga osetih,   Al' mi je iz ruku nestao   Protura se novi dan,   Al taj trik je providan,   Samo da bi prošli prestao.      Jutro me zatiče u pravom haosu tema   U mojim strofama lagani raspad sistema   Al' u tajnim vezama,   S nekim davnim zvezdama,   Ponovo se pesma primiče   Zasad nema imena,   Samo bluza svilena,   Kako mi iz ruku izmiče.      Zaboravljam imena, samo lica ostaju,   U prolazu ljude otkrivam kroz šifre   Dovraga, sve mi to govori da starim,   Zaboravljam dosadne cifre.      Zaboravljam imena malih bircuza uz put,   I curice što su uvek dobre bile.   Neke bistrine se nepovratno mute,   Ali nikada dodir svile...      Jutro me zatiče opet u smišljanju bekstva   Čim malo usporim stignu me davna prokletstva   To su samo momenti   Lošim vetrom doneti,   To su samo male večnosti   To su samo godine   Kad se čovek otkine,   Ko od one gorke tečnosti.      Zaboravljam imena, samo lica ostaju,   U prolazu ljude otkrivam kroz šifre   Dovraga, sve mi to govori da starim,   Zaboravljam dosadne cifre.      Zaboravljam imena malih bircuza uz put,   I curice što su uvek dobre bile.   Neke bistrine se nepovratno mute,   Ali nikada dodir svile...