Sumoran i nem, jablan gromom razvaljen,   zagledan u čaÅ¡u preduboku.   Bio mi je stran i na izgled normalan,   al' tad mu spazih odraz meseca u oku.      On me oslovi: "Pa, kako idu poslovi?"   "Ma, idu", progunÄ‘ah, "u vražjeg vraga!"   Na to on planu naprasno, odmeri me sablasno,   "Nemate vi pojma, braćo draga..."      Ne znaÅ¡ ti Å¡ta znači ubiti grad,   ne znaÅ¡ ti bauke kaljavih rovova.   Ne znaÅ¡ ti Å¡ta znači spavati sad,   čim sklopim oči, niÅ¡ta osim tih krovova!      Kada sklopim oči nebom naiÄ‘u mobe,   zamiriÅ¡u gostinske sobe, nebom svadba odzvanja.   Kada sklopim oči nebom promiču lica,   zatreperi roj tamburica, Dunav sedef odranja...      Zverko ludila, Å¡to si se probudila?   Crni ti je princ poljubac dao.   Al' neću se stideti Å¡to Boga neću videti,   jer to i nije Bog kojeg sam znao.      Ne znaÅ¡ ti, nema osloboÄ‘enih,   svaku tiÅ¡inu mi granata proÅ¡ara.   Spasen je taj prvi pogoÄ‘eni,   a svi su drugi večni taoci koÅ¡mara.      Kada sklopim oči nebom naiÄ‘u laÄ‘e,   zvona, lavež, komÅ¡ijske svaÄ‘e, miris svežeg oranja.   Ali kada svane vetri s reke zacvile.   Znam, to tuže vodene vile, Dunav tamjan odranja.