To nije bio neki izuzetan život,   To mirno i samo, neprimjetno biće,   Tu živjelo je bez poroka i bez strasti,   I blagdanima odbijalo piće.      U namještenoj sobi nekog lažnog stila,   I prilično staroj ali bez svog lica,   Tu živio je pusto, živio je tiho,   Između zimskog cvijeća i Kirinovih skica.      U urednosti takvoj nezapažen je sasvim,   Bez tragova on živi i rijetko noću čita,   On dušu svoju krije sred beznačajnih stvari,   Lupao nikad nije vratima od lifta.      I kako to da shvatim, završio je   Sjajno,   Sjajno,   Sjajno,   Sjajno !   U postelji svojoj, u toploj rijeci krvi !   U postelji svojoj, u toploj rijeci krvi !   U postelji svojoj, u toploj rijeci krvi !   U postelji svojoj, u toploj rijeci krvi !   U postelji svojoj, u toploj rijeci krvi !   U postelji svojoj, u toploj rijeci krvi !   Od koga, makar zašto ustrijeljen je u noći ?   Po svom životu zadnji, a po smrti   Prvi,   Prvi,   Prvi,   Prvi !      Kao da je vječno varao u igri…   Trijumfalno sasvim završio put…   Zar je u njem bilo toliko života   Da je zaslužio tako   Slavnu,   Slavnu,   Slavnu,   Slavnu smrt !      Ali svatko u svojem jadu,   Svom zatvorenom gradu,   Svoj mali život lovi i ne vidi te stvari,   O kruhu svom se stara, a ostali su za njeg’ tek prolazeći vjetar   I mirni podstanari,   Mirni podstanari,   Mirni podstanari,   Mirni podstanari,   Mirni podstanari,   Mirni podstanari,   Mirni podstanari…      Mirni podstanari