Kad lutali smo svijetom ko rasprÅ¡eno sjeme,   Govorili smo sebi : To je za neko vrijeme.   I ne znajući da smo na izgubljenom brodu   Mi vikali smo "kopno", a gledali smo vodu.      Kad ljubili smo kratko u tuzi kiÅ¡ne noći,   Govorili smo za se da ljubav tek će doći.   Kad raÄ‘ala se sreća i čekala je slava,   PomiÅ¡ljali smo opet : To nije ona prava...   PomiÅ¡ljali smo opet : To nije ona prava.      Kad prijatelja nema a dani idu sporo,   Govorili smo za se da vraćaju se skoro.   Gdje najviÅ¡e smo dali dobijali smo manje,   Al' mislili smo : To je tek privremeno stanje.      Putovali smo dalje kad davno već smo stigli.   Tek počeli smo neÅ¡to, a dugo već smo bili.   I ostali smo tako kraj odlazeće vode,   NerazjaÅ¡njeni sasvim i pomalo van mode.      U započetoj priči, u ljubavi bez traga,   Jer svakoj smo se kući približili do praga,   Dok vjerovali joÅ¡ smo da samo put se mijenja   Mi rekli smo si "zbogom" govoreć' "doviÄ‘enja"...   Mi rekli smo si "zbogom" govoreć' "doviÄ‘enja"...   Mi rekli smo si "zbogom" govoreć' "doviÄ‘enja".