Na kraju života, neke stare žene   Žive mjesto tebe, žive mjesto mene.   Sve što nisu mogle, sve što nisu znale,   Na lomaču nose, na lomači pale.      Po klupama parka ljubavnike love   I svoj poraz nude za njihove snove.   Za te što se vole, za te što se ljube,   Znaju samo riječi umorne i grube.      A kome to treba i zašto to rade ?   Neke od njih nikad nisu bile mlade.   Melju svoje dane zubima od zlata   Zureći u tuđe prozore i vrata.      Davno je to bilo i ne zna se više   Kakve riječi ljubav na postelji piše,   Nikad neće znati stojeći na straži   Što to moja ruka na tvom tijelu traži,      Ni zašto te trebam sada tu u tami,   Ni zašto smo skupa, ni zašto smo sami,   Ni kamo će pasti, dok sva zvona zvone,   Taj brod što se ljulja, ta lađa što tone.